Globoko brezno zije pred menoj in liro mojo, ki na dnu leži, zakriva z nepremaganoj temoj. Le malo strun napetih je na nji in skoz tem duhá še mali broj le malo-malokdaj se oglasi z obupa polnoj, žalostnoj tožboj. O demon zanikavanja, čemu, čemu mi jemlješ dneva svetlo luč, da tava duh po temi brez miru?